Vidovdan simbol evropskog i nepokorenog naroda (INFO)

Kategorija: POGLEDI

Vidovdan

Foto ilustracija: Dnevne, pixabay

Pokondirene tikve i samoproglašeni Evropljani stide se mnogih srpskih tradicija i običaja. Posebno Vidovdana…

Vidovdan – Vide ga isuviše tradicionalno, nacionalistički i klerikalno.

Milorad Ekmečić je, u možda najvećoj sintezi srpske istoriografije „Stvaranje Jugoslavije 1790–1918”, pokazao nešto sasvim suprotno.

Ljudi koji su Srbe pretvorili u moderni evropski narod i jedan blagdan, koji je u sebi spajao bezazlene paganske običaje i sveca koga slave i katolici i Bugari i Srbi, preobrazili su u temeljnu tačku srpskog nacionalnog identiteta. To su bili Dositej, Vuk i Njegoš.

Sve je počelo s prosvetiteljstvom i Francuskom revolucijom. Ruso i Šeling predlažu da se uspostavi praznovanje dana mrtvih kao nacionalnog festivala.

RIČARD GRENEL ČESTITAO PRAZNIK SRBIMA: ‘Danas odajemo počast vidovdanskim herojima’, ALBANCI U NEVERICI!

Takve proslave su započele u doba Francuske revolucije sa zadatkom da ujedine građane i njihovu vladu.

Nemački protestanti uvode 1816. godine nacionalni dan palih u oslobodilačkim ratovima.

Onda su Srbi nadmašili sve ostale. „Nigde u evropskoj istoriji nije moguće bolje ilustrovati ovaj mit o nacionalnom preporodu, koji se rađa iz tragedije propasti nekadašnje veličine, kao u srpskom slučaju.” Tako piše Ekmečić.

Taj čudnovati narodić jedinstven je i po načinu na koji je očuvao istorijsku svest.

Čuveni distopijski naučnofantastični roman Reja Bredberija „Farenhajt 451” opisuje svet u kome vlast sistematski spaljuje knjige.

Grupa intelektualaca čuva svetsku kulturnu baštinu tako što svako od njih napamet nauči jednu knjigu i spase je za budućnost.

Tuđinske vlasti su Srbima stvarno spalile većinu knjiga.

Bez škola, biblioteka, sa svega šačicom učenih ljudi, Srbi su rešili da skoro svi napamet nauče i tako sačuvaju spomen na slavu svoje države kao što zaverenici čuvaju tajne kodove i znanja. Početkom 20. veka britanski teoretičar Albert Lord objasnio je tehniku kojom su naši guslari uspevali da zapamte hiljade činjenica pretvarajući ih u veličanstvene epske pesme.

Na taj način je jedan nepismeni narod na rubu istrebljenja, svoje pamćenje pretvorio u predivnu poeziju.

Kosovo nije postalo samo mesto s koga se Srbija penje pravo u nebo, kako reče Ljubomir Simović.

Kosovski boj je i u istoriji, i u pesmi, postao čarobni istorijsko-književni portal.

Prolaskom kroz tu kapiju srpska istorija je postala vrhunsko poetsko delo.

Boj na Kosovu je stvoren da se oko njega ispredaju legende, da bude građa za veliki mit.

Za razliku od mnogih drugih naroda, koji moraju da domišljaju i izmišljaju po čemu su neobični i jedinstveni, Srbi tih neobičnih i neponovljivih istorijskih iskustava imaju napretek.

Jedna takva osobena istorijska epizoda je boj na Kosovu.

Doskora sam verovao i pisao da je to jedina bitka u istoriji u kojoj su poginuli vladari obe zaraćene strane.

Onda me je pažljivi čitalac Marko Ilić ispravio.

Postojale su još tri takve bitke. Između jedne male gruzijske kraljevine i Irana, između Portugalaca i Marokanaca i treća između oblasnih gospodara u Irskoj.

Ova irska bitka, jedina u Evropi, ne spada po rangu u bitke u kojima ginu vladari velikih država, kao što je Osmansko carstvo ili safavidski Iran.

Tako da Kosovski boj ostaje jedina velika evropska bitka s takvim ishodom.

Takav ishod je zbunio Evropljane, pa su u prvi mah poverovali u pobedu Srba. Em je sultan poginuo, em se otomanska vojska povukla.

Povlačenje s bojnog polja u srednjem veku bio je znak poraza. Bajazit je požurio da se razračuna s protivnicima u Jedrenu, tadašnjoj prestonici.

Istorijski je bila važnija Marička bitka, kada su dve carevine, bugarska i vizantijska, postale turski vazali.

Naša slika o kosovskom Vidovdanu odavno je nadrasla jednu neobičnu istorijsku priču.

Njegoš je završio pretvaranje Miloša Obilića u vrhunski uzor viteštva i žrtvovanja za čast i slobodu.

Milošev primer, kao i priče o Lazarevoj večeri i kletvi, stvorili su moralnu vertikalu.

Ta vertikala je prava kao strela i vodi u carstvo nebesko. Ljudi koji slabo čitaju knjige podsmevaju se carstvu nebeskom, kao nekom srpskom nacionalističkom ludilu.

Zadobijanje nebeskog carstva na uštrb zemaljskih dobara i slave opšti je motiv evropskog srednjevekovnog hrišćanstva.

Srbi su osobeni po tome što vera u nebesko carstvo nije apstraktna tema kojom se bave teolozi.

U odlučnim trenucima čitav srpski narod je sklon da poveruje da su neke stvari važnije od života i trenutne koristi.

Kod velikih i teških istorijskih odluka Srbi su se često pitali sa čim će izaći pred Miloša.

Takav je trenutak bio prevrat 27. marta, nepraktičan i nerazuman po svemu, osim po moralnoj uzvišenosti.

Oni koji bi da se podsmevaju svemu, govore o britanskom novcu, kojim je navodno taj puč plaćen.

Nije bilo tih para koje bi mogle da plate oduševljenje čitavog naroda i jednoglasno odbacivanje saveza s najmračnijom istorijskom silom svih vremena.

Sabor SPC je objavio da se tog dana srpski narod privoleo carstvu nebeskom.

A danas? Da li smo „nedostojni istorije naše”? Od Rakića su još stroži prema svom narodu bili Vladislav Petković Dis i Radoje Domanović.

U Domanovićevoj „Stradiji” Srbija je zemlja nesposobnih poltrona i lažnih rodoljuba.

Disovi „Naši dani”, najcrnji mogući opis jednog društva, napisani su 1910. godine.

Nekoliko godina kasnije Srbi su se pokazali ne samo kao izuzetno uspešni u ratovanju već i kao jedna od najplemenitijih armija.

Srpska redovna vojska nije ubila nijednog zarobljenika. A kakve to veze ima s kosovskim zavetom i Vidovdanom? To je ona moralna vertikala koja vodi na nebo.

To je uverenje da su nacionalna i pojedinačna čast skuplje od života.

To je smelost da se stane nasuprot najstrašnijih sila, kao 1389, 1804,1914, 1941, 1999. godine.

Neki put ta smelost liči na megalomansko ludilo.

Ali nije slučajno da je, uz Miloša Obilića, najveći junak naše epske poezije kavgadžija i buntovnik Marko Kraljević, a ne neki lukavi trgovac i pregovarač.

Za pesmu i mit junaci su bolji od lukavaca. Srbi u tome nisu usamljeni.

Setimo se filma „Hrabro srce” i legende i Vilijamu Volasu. Možda smo mogli da budemo manje goropadni, a više skromni.

Onda ne bi bili taj narod, nego neki drugi. Srpski mentalitet je odraz naroda koji je više puta prkosio velikim carstvima, ne mareći za male izglede na pobedu.

Takav nepokorni stav čitavog jednog naroda povezan je s vizijom Vidovdana i kosovskog zaveta.

Dnevne.rs, istoricar, Politika

Related Articles