MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU: Moje komšije Aboridžini

Kategorija: MAGAZIN

 

Engleski doseljenici su ovaj narod brutalno istrebili i pobili, pa sada valjda iz neke griže savesti, ako je imaju, ostavljaju ih da se drogiraju i pijanče i prkose koliko mogu svojim osvajačima.

MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU – U Melburnu sam živeo desetospratnoj zgradi namenjenoj za socijalne slučajeve, a tu su uglavnom stanovali namćorasti penzioneri, među koje i sebe ubrajam.

I jedna porodica Aboridžina. Glava ove porodice je bio komšija Tomas, a uz njega supruga ili partnerka Lin i dvoje sitne dece.

Tomas je bio na teškim drogama, bez zuba koji su mu poispadali do poslednjeg, a Lin na lakim, dok su deca jela uglavnom čokoladne krofne.

Deo ove grupe bio je i njihov pas, velik, ružan, kao zver, a koga smo svi obilazili u širokom luku.

Njihove noćne svađe su bile neshvatljivo glasne, izgledalo je da će da se pokolju svaki čas.

Policija je dolazila da ih umiruje i hapsi, oni su se sa njima svađali žestoko i psovali na veliko.

Apeli penzionera da se Aboridžini oteraju iz zgrade nisu uspevali jer su oni u Australiji zaštićeni.

Engleski doseljenici su ovaj narod brutalno istrebili i pobili, pa sada valjda iz neke griže savesti,

ako je imaju, ostavljaju ih da se drogiraju i pijanče i prkose koliko mogu svojim osvajačima.

Komšija Tomas je usput i prodavao marihuanu, stalno su im u goste dolazili drugi sunarodnici, to je njihov običaj,

ma gde bio ako imaš svog Aboridžina tu ti je prenoćište obezbeđeno.

Imao sam priliku i čast da im posetim njihovu jazbinu, to nikada nisam video, kao da je bačena ručna bomba, a slegla se prašina…

Srećna porodica je često vreme provodila ležeći ispod drveta ispred zgrade, a gde su voleli i da zaspu, a sve sa onom džukelom.

Dođe mi tako u posetu prijatelj Đorđe i kaže mi da ispred zgrade policija hapsi „tvoje cigane”.

Rekao je to, ne iz rasizma daleko bilo, nego onako iz zezanja, jer smo mi Srbi dobar narod, ma šta ko pričao o nama.

Pokojni otac mi je često govorio da me je Bog prokleo da se družim sa budalama, a to mi je stručno kasnije u životu potvrdio i psihijatar.

O tom soliteru jedino su meni moji „cigani” bili dragi i simpatični. Zašto, ne znam.

Tada sam radio kao raznosač kolača po restoranima i uvek mi je ostajalo krofni punih šećera i napunjenih nazovi pekmezom,

koje sam svaki dan davao njihovoj deci dok Tomas i supruga nisu ništa ni jeli.

Sa njima sam se redovno i pozdravljao. Lin je lako uduvana pričala isključivo o svom fudbalskom klubu, a pod jačim dozama je psovala policiju,

dok je Tomas bio retko bio pričljiv, a kada je poludrogiran najčešće me nije ni poznavao.

U ovu moju lepu zgradu je često dolazio i moj sin tinejdžer Stefan,

a koji je pomalo budala na oca, pa se i on nekako uortačio sa neobičnim komšijama.

On je jedini smeo da sa njihovom životinjom uđe u lift.

Ostale komšije su me odmah opomenule na nenormalno ponašanje deteta koji se sa Aboridžinima pozdravljalo i veselo pričalo.

Odmah sam Stefanu objasnio da više ni ide pod drvo da sa njima priča,

a kad ih vidi da bude uzdržan i kratak, da ne iritira bele stanovnike socijalnog doma.

I tako su tekli dani u mom Diznilendu, deca su svaki dan dolazila po krofne,

lepo su se i ugojili jer verujem da nisu mnogo više od tih krofni ni jeli.

Vukli su po ulici šerpe koje su landarale, mama je uduvana psovala državu,

a tata je drogiran spavao ispod drveta i prodavao polovne bicikle,

a ker koji je takođe postao zavisnik od krofni je mahao repom kad me vidi, čak sam ga i milovao po glavi.

Elem, jedne večeri ispred lifta sretnem komšiju Tomasa, u stanju u kome me prepoznavao.

U liftu me pita da li je Stefan stigao u Tutaniju. Meni bi jako smešno, zamisli Tutanija,

suzdržah se od smejanja i kažem mu da je stigao u Tutaniju.

On me zamoli da ga pozdravim…

Uđem u stan i nazovem Stefana koji je tada već mesec dana bio u Švajcarskoj i kažem mu da sam sreo u liftu drogiranog Tomasa i da me je pitao da li je u Tutaniji.

Obojica se nasmejasmo a onda mu rekoh da ga je pozdravio.

Što bi se reklo, čujem tišinu, a onda sin progovara da je on jedini koji ga je pozdravio.

A moj sin Stefan u Melburnu ima i tetku i teču, i strinu i babu, bratiće i sestričine, drugove iz škole i kluba …

MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU…..

 

Dnevne.rs, Predrag Vučinić, Melburn

Related Articles

Dodaj komentar