MOJ ŽIVOT U INOSTRANSTVU: Ne možete u Kanadu, vi ste oficir JNA!

Kategorija: IZA KULISA

MOJ ŽIVOT

Kanada, Foto ilustracija: Dnevne, pixabay

Posle moje brazilske epizode 2005. godine dobio sam priliku da radim za veliki „Erbas” u Velikoj Britaniji.

S obzirom da mi je uža specijalnost inženjer ispitivanja leta, dolaskom u Bristol, u jugozapadnu Englesku,

imao sam ideju da ću tako lakše naći put do Tuluza u Francuskoj gde bio centar ove velike kompanije za ispitivanje svih aviona koje proizvode.

Na moju žalost, vrlo brzo sam shvatio da pored znanja i iskustva, presudnu ulogu da se domognem centra u Tuluzu ima državljanstvo ili pasoš koji posedujem.

Pasoš je bio uslov da bi ste uopšte konkurisali za to mesto.

Tada je važilo pravilo da samo oni koji imaju pasoše NATO zemalja mogu da rade u centru za letna ispitivanja.

Zašto Nemac hotel u Grčkoj plaća manje nego Srbin? (INFO)

Vrhunska tehnologija i znanje u civilnom vazduhoplovstvu baštinili su iz sektora vojnog vazduhoplovstva,

ali pod strogom kontrolom zbog čega je i postavljen ovakav uslov za konkurs.

Već posle nekoliko meseci boravka u Engleskoj shvatio sam da sam pogrešio što sam napustio Brazil,

gde sam za četiri godine rada stekao zavidnu reputaciju i iskustvo.

U „Erbasu” sam imao za trećinu bolju zaradu, ali troškovi života su bili tri puta veći u Britaniji.

Plate inženjera u ovoj kompaniji bile su značajno veće u Nemačkoj i Francuskoj. Manje su bile u Španiji, ali su tamo troškovi života bilu niži nego u Britaniji.

Tražio sam novi posao i javio sam se na ponudu kompanije „Dajmond er” za posao u Kanadi.

Posle dva telefonska razgovora pozvan sam da dođem u sedište kompanije u Kanadu.

Da bi otišao tamo bila mi je potrebna turistička viza za tu zemlju koju sam posetio u leto 2003. godine.

U to vreme imao sam pasoš Savezne Republike Jugoslavije, a pre toga SFRJ.

Zašto je Novak publici u Londonu morao da pokaže gde joj je mesto

Najbliži kanadski konzulat Londonu, oko 200 km od Bristola, što je zahtevalo skoro jednodnevno odsustvo sa posla.

U konzulatu predate pasoš na prijemnom šalteru, izjasniš se koju vrstu vize želiš i platiš taksu za obradu, unapred bez obzira da li ćeš dobiti vizu ili ne.

Naravno, viza se dodatno naplaćuje.

Služebnik je pažljivo pregledao papire i onda postavio dopunsko pitanje:

Da li sam bio pripadnik policijskih ili vojnih struktura SRJ?

Pre odlaska, prvih 20 godina karijere radio sam kao inženjer tehničke službe ratnog vazduhoplovstva SFRJ u Vazduhoplovnom opitnom centru na aerodromu Batajnica.

Na samom početku karijere od 1983. godine, kako se tada govorilo po potrebi službe, saglasio sam se i postao oficir.

Zbog toga sam se u konzulatu deklarisao kao bivši pripadnik vojska SRJ, odnosno SFRJ, ali sa napomenom da sam bio angažovan isključivo na poslovima inženjera ispitivanja u letu.

Ta napomena, za službenika ambasade, bila je potpuno nevažna.

Pored  standardne papirologije za dobijanje turističke vize morao da popunim još tri dodatna formulara.

MOJ ŽIVOT
Foto ilustracija: Dnevne, pixabay

U prvom sam morao da hronološki navedem sve aktivnosti od početka karijere do tog momenta.

U drugom je bio zahtev da navedem imena i činove svih svojih pretpostavljenih,

uključujući i onih za vreme služenje redovnog vojnog roka u tada zajedničkoj državi SFRJ.

U trećem dokumentu su tražili da navedem tačne datume svih mojih unapređenja tokom vojne karijere.

Na primedbu da možda neću moći da se setim svih podataka, rečeno mi je da se potrudim budem što je moguće precizniji.

Posle nekoliko dana na kućnu adresu mi je stigla „terena pošiljka”, koverta iz konzulata.

U njoj je bilo pismo za zahtevom da popunim formulare dva i tri, za koje su naveli da ih nisam popunio ranije.

Pomislio sam da hoće da me nateraju da odustanem, pa sam opet popunio formulare.

U međuvremenu su me zvali iz kompanije i raspitivali se o vizi i kad mogu da dođem u Kanadu.

Kako nije bio odgovora iz konzulata odlučio sam da ponovo odem do Londona.

Kad sam došao, usledila je ista procedura, tražili su još jednom da popunim formulare dva i tri, jer, navodno to nisam ranije učinio.

Tako sam i po treći put popunio iste papire.

Posle sat vremena čekanja, prozvali su me i kroz diverzioni šalter uručili dokument, konačni odgovor „ozbiljne države Kanade”.

Nakon više od jednog sata čekanja, prozvali su me i uručili kroz protiv diverzioni šalter (tamo us svi bili takvi) dokument koji je bio finalni čin “ozbiljne države” Kanade.

U njemu je pisalo nešto što je za mene bilo najveće poniženje u mom životu.

Doslovno su naveli da su „srećni što mogu da mi kažu da odbiju moj zahtev za turističku vizu”.

Zbog toga što sam kao oficir višeg čina (vojsku sam napustio kao potpukovnik) pripadao jugoslovenskoj vojsci koja je, po mišljenju kanadskog ministra spoljnjih poslova, u Bosni tokom ratova devedesetih godina prošlog veka, činila ili nije ništa učinila da spreči ratne zločine i nepostupanje prema ratnom pravu.

Za njih sam bio nepoželjna osoba što su i napisali u moj pasoš a svojim pečatom potvrdili.

Osim mišljenja ministra inostranih poslova, drugih dokaza nije bilo, a na moje pitanje da li me smatraju ratnih zločincem službenik je odgovorio da je u odluci uzeta u obzir i moja komandna odgovornost.

Tokom života i rada u inostranstvu po odlasku iz svake od zemalja  sam uzimao policijske potvrde o evidenciji kriminalnih gonjenja i one su uvek bile negativne.

I danas čuvam policijske sertifikate iz Brazila, Velike Britanije i Nemačke.

SAD nemaju takav sertifikat ali se na internet aplikaciji FBI može utvrditi status za sve koji su ikada aplicirali za bilo koju vizu, a pogotovu za one koji su radili u SAD.

Iz „Erbasa” sam otišao u Nemačku, a posle u Francusku i SAD. Toliko o kredibilnom mišljenju kanadskog ministra spoljnjih poslova.

Na početku karijere, kada sam bio mlađi, drugačije sam razmišljao.

A danas bih rekao: „Svuda pođi ali kući dođi”.

Dnevne, Dušan Matić/ Politika

Related Articles